Преподобни Јустин Ћелијски: Подвижничка и богословска поглавља – Стослов трећи

СТОСЛОВ ТРЕЋИ

1. Сваки тренутак мога живота је Божји. Зашто се онда бојати ма кога и ма чега осим Бога?

2. Свети Златоуст: „Послушај Бога у заповестима, да би Он тебе услишио у молитвама“.

3. Зашто ми је дато тело? Да буде храм Господу. А душа? Да буде свештенослужитељ, молитвеница у том храму. А очи? Светњаци. Човек који јури ветар, шта ухвати? Свој пад. Срце да гори пред Богом, као пожар: да се у огњу своје ревности и богочежњивости очисти, растопивши се.

4. Богомати? = Узвишенија од Херувима и славнија од Серафима, јер: Она васцелог Бога сместила и родила; а то: сместити васцелог Бога не може ниједно од створених бића: јер и Серафими и Херувими су слике Божје, Бог је на известан начин и у њима, а у Њој: сав Господ васцелим Божанством Својим.

5. Да није Пресвете Богородице, сви би људи одавно постали ђаволи. Јер Она – Бога = Спаса родила.

6. Свима гонитељима Господа Христа: Када падамо – побеђујемо. Сигурна победа? смрт за Христа. Смрт – за васкрслог Христа. – Свети Јустин Философ и Мученик: „Ви нас можете убити, али нам не можете наудити“.

7. Сељаци – Врањанци – у возу: „Људи не бојте се, Бог плаши – Бог слободи“. (Иду на вежбу, мобилизација: 5/18. IV. 1939).

8. Провера савести. - Рм. 9, 1: Једина провера савести – Дух Свети. Сама по себи савест људска недовољна и увек погрешива. Непогрешива и савршена када се освети, просвети, одухови, охристови, обожи. Савршена и довршена савест: само Духом Светим.

Уствари: иеопходно – отројичење савести: а то = божански безграшмна слобода савести.

9. Сваки човек – хришћанин боголикошћу душе. Сваки се човек рађа као потенцијални хришћанин, и као стварни христоносац: јер у боголикој души својој он је већ христолик: Јн. 1, 9.

10. Хуманизам = богочовечјост. Хуманизам је у основи боголик: боголикост је онтика човекова бића; у њој – суштина човека, човечјег, човечног. Човек – сав трансцедентан, сав „надприродан“, сав – из оног овета. Његова природа – надприродног порекла: од Бога Тројичног.

Природно – што Бог постаје човек: Богочовек: једини прави, једини „природни“ човек, једини савршени човек. Јер без греха, без смрти, без зла, без демонизма. Само теохуманизам – прави хуманизам. Само Богочовек = прави човек. Без Бога – човек без главе.

11. Теохуманизам. Не хуманизам – као смисао, кго смер, као метод човекова бнћа и постојања. Сваки хуманизам је болестан, јер се извија из, оболелог грехом, човека: увек је он у себи и помало демонизам, ђаволизам: јер нема човека чија боголикост није: „истљевшаја страстми“. Изузетак: Богочовек = зато богочовечност = богочовечјизам (теохумаиизам) = једини пут: „у човека савршена, у меру раста висине Христове“ (Еф. 4, 13).

12. Богочовек – икона Бога и човека. Богочовек је једина савршена икона Божја у нашем човечанском свету. У Њему је дат и први прави лик савршеног човека. Боголикост је суштина и срж и вечност и богочовечност човекова у свима световима. „Слика Божја“ је уствари једина права слика човекова. „Нови човек“ је Богочовек: „Господ с неба“ (1 Кор. 15).

13. Љубав к Богу и ближњему. Као што месец не може да сија без сунца, тако и човек не може да воли човека без Бога. Из Бога, који је љубав, и извире и извија се права, и овета, и истинита љубав наша према ближњему. Људи, сви људи, нама су ближњи опет – Богом: јер (нас је створио по слици Својој, – те, на дну бића, сви омо једнаки, и један другоме блиоки и ближњи.

14. Боговаплоћење. Боговаплоћењем Бог посгаје близак човеку, толико близак, ближи него што је човек сам себи. То је учинио на онтолошком темељу човековом: боголикости. Шта је боголикости ближе од Бога. Он – њен оригинал, њено биће – при слободи воље: која чини човека самосталним бићем од Бога – личношћу. Да, личност је на првом месту: слобода ка Творцу, од Творца, према Творцу.

15. Господ господује: ђаво ђаволује; Бог богује. Али је подједнако страшно кад човек богује или кад ђаволује. Увек пада ван себе. Урвина: Кад човек богује. Урвина: Кад човек ђаволује. У првом случају: размах сатанизма; у другом: фарисејство: „имати изглед побожности а силе се њезине одрећи“ (ср. 2 Тим. 3, 5). (Из времена последњег рата).

16. Кроз индустријализацију = наступа камено доба. Каменопоклоњење = европска култура и њени сурогати. Градитељи идола: окамењоне душе стварају камене идоле и идеале. Све се суши, вене, окамењује у реторти европске стварипоклоншже културе. Неимари каменог доба: све хуманистичке силе европоске. – (30. VII. 1957. у возу).

17. Радост – бити човек! Зато што је Бог постао Богочовек. Тиме – отворвне и дате човеку све божаноке силе и савршенства и бескрајности. Зато: нема очајања за човека од како је Бог постао човек: јер у свакој невољи, и очајању – божански излаз, и узлет, и излет у Царство Божанског вечног Живота, вечне Истине, вечне Љубави, вечне Радосга. Зато је – непрекидно: кроз сву вечност и интересантно, божаноки интересантно, и радосно бити човек: јер све наше завршује се Богом, божанским, Божјим – а то значи: бескрајно радосним, и блаженим. – (28. VII. 1958).

18. Бесконачости ме моје гоне ка Теби, о Свебесконачни! Бескрајности ме моје вијају ка Теби, о Свебескрајни! Безграничности ме моје гоне ка Теби, о Свебезграничми! – Мене не интересује земља као колевка култура, цивилизација, већ као небеско гнездо: у коме се легу небеске плаве птице - душе људоке, бића људска: која када се окриле – прхну у небеску вечну постојбину своју.

19. Шта је човек – дознали смо Богочовеком. Отуда: порекло, раст, убожење, ухристовљење, обожење, усавршавање човека дато је у Богочовеку. Зато у Христологији – антропологија, једина истинита. Човек је човек Богочовеком. Он тек Њиме то постаје, постиже примарну, безгрешну, божанску човечност. Ону – у идеји Божјој о човеку: ону у боголикости. Јер је идеја Божја о човеку дата у стварању човека боголиким. Отуда: све се човечје креће око тога као око центра. Отуда: спасење човека је најпре ослобођење од греха, смрти и зла, али истовремено кроз доживљавање ових богочовечанских сила, идеја, врлина, истина, добродетељи.

20. Охристовљење. Несводљивост Бога на твар; човек је месводљив на чула. Па ипак: васиона сводљива на атом! макрокозам на микрокозам! И Бог на човека: у Богочовеку.

21. Како ироживети овај живот, није ли то основни проблем човека? За то је и Бог постао човек, да би нас томе научио. То је најтежа наука, толико тешка и на земљи и на небу, да нам је није знао, ни умео саопштити ни најмудрији Серафим ни највидовитији Херувим. Шта ове не улази у ткиво онога што ми називамо живот, и човек! Миријаде логосних влакана, зрнаца, предива! Живот: снопљење свега тога и још много невидљивога, и незнанога, и неприметнога. И како имати ум да све то уснопиш, убукетиш! И како имати срце да све то уосетиш! И снагу – да све то доживиш!

Човек, човек – о најтрагичније свебиће, загледано у небиће! – Доживљујеш и рај и пакао, и небиће, и Бога и ђавола, и смрт и живот. Човече, ти си највеећи, јер најтрагичнији мученик, твоме мучеништву нема мере! Буди горд и смеран! Опрости што се над понорима твога мучеништва губе и пропадају сва људска сазнања и разуми, луде ове мисли и гину сва осећања. – Нема ширег бића од човека, ни понорнијег, ни ужаснијег. Зато му је на свима ступњевима постојања потребан Бог – Свебог, Богочовек, Логос. Без Њега – све се људско сурвава у таму најкрајњу, где је плач и шкргут зуба.

22. Сваки хришћаиин, у Телу Христовом – Цркви, јесте продужење Христовог оваплоћења, васцелог домостроја Богочовековог сиасења, доживљавање васцелог Богочовека: непрекидно добровољно-благодатно обогочовечење себе, охристовљење себе. И то увек: са „свима Светима“, на челу којих је Пречиста Богомајка. Отуда: сваки хришћанин је црква у маломе, а кроз то и Црква у великоме. Зато хришћанин има „сведочанство у себи“: у доживљавању себе као „сутелесника“ Христова: и тиме: у доживљавању себе као вечнога, као богочовечнога, као отројиченога, као „бога по благодати“. И тако: васцело предање свето је хришћаниново. Ове што је од памтивека у Цркви – његово је, суштински и благодатно: као у ћелијици вечноживог Богочовечанског Организма – Цркве.

23. Ниједна бубица на земљи не може да живи без целога неба над њом. Нема ни једнога створења на земљи које може живети без безбројних васиона над њим, и безбројних сунаца. А човек? Њему је све то исто тако потребно, и несравњено више од тога. Зашто? Зато што је човек жива икона Божја; зато што је он створен по слици и прилици Божјој. Зато је њему, осим свих небеса, потребан сам Бог. Ради таквога створења, ради таквога човека и Бог је дошао на земљу. Постао човек, да би човеку дао све што му треба за његов боголик“ живот у овом и оном овету. И он је даровао човеку: Вечну Истину, Вечну Правду, Вечни Живот. Зато је и ваокрсао из мртвих, и победио смрт, да би нам осигурао живот вечни. Човек – драгоценији од свих светова.

„Каква је корист човеку ако сав свет задобије и души својој науди„. Бесмртност душе – природна, беомртност тела по васкрсењу из мртвих. Ради свега тога – Бог постао човек, – да нас људе обогати вечиим животом… Вођени и предвођони Богомајком и свима Светитељима – да и ми се удостојимо Вечнога Живота на небу и живимо служећи Господу Христу – Богочовеку, који је ради нас постао човек. – (Петак Прве недеље Часнога Поста, на Св. Литургији (Пређеосвећеној).

24. Правило: Помолити се Богу са овакога човека кога си посетио, срео, или се растао са њим. Нека од тебе пође са молитвом твојом; то је најбољи сапутник.

25. Свака помисао на Тебе – празник је за мене, мили оче Златоусте; и радост за мене, и рај, и усхићење, и помоћ, и здравље, и васкрсење.

26. Тешко свакој мисли која се не извије, преобрази у молитву.

27. Свете врлине су из светих тајни, извиру из њих. Свете тајне су таланти. Таланти су дати да се ради са њима (Мт. 25, 16). Благодат је дата, али је треба обраћивати и разрађивати, практиковати у свете врлине.

28. Очи моје, ви нисте моје него Господње, зато – служите Господу! Уши моје, тело моје, савести моја, мисли моје, осећања моја, ви нисте моји него Господњи, зато – служите Господу! Или – умрите смрћу иза које нема васксрсења. – (6. XII. 1948, манастир Ћелије).

29. Ми смо потпуно свесни правног положаја Цркве у нашој држави, но ми смо исто тако свесни апастолског положаја Цркве у свету. Ако правни положај Цркве онемогућава њено апостолство, зар сме да се суштина Цркве – њено апостолство – жртвује ради њеног правног положаја? (март 1922. г. ).

30. Љубав – једино Божанство = врлина? Не, прво вера, и за веру се даје љубав: Свети Максим (Исповедник): „Христос је суштина сваке врлине“. Шта је јерес? Отпадање од вере, прво и главно. Вери: све могуће; па и љубав богочовечанска.

31. Човек је небоземно биће, богочовечанско биће, и у зачетој реалности и у потенцијалности, многодимензионалности. Тако осећам и тако гледам и драгог ми пријатеља…

32. Испуни, Господе, Собом срце моје, али га најпре испразни од свега световног, и од свих жеља уопште.

33. „Треба најпре себе очистити, па онда друге учити чистоти; треба најпре себе учинити мудрим, па онда друге учити мудрости; треба најпре сам постати светлост, па онда друге просвећивати; треба се најпре сам приближити Богу, па онда друге приводити Њему; треба најпре сам постати светим, па онда друге освећивати“. – Св. Григорије Богослов (Слово II, 71).

32. Ђаво то стално и хоће: да покаже да је грех неопходност, да је грех природан, да би оправдао себе. „Грех је логика Сатане“ (Св. Макарије Египатски); грех има своју логику; грех има своју философију, своју апологетику, да би оправдао себе, да би показао себе – да је грех неопходан, да је грех ориродан. То ђаво стално и ради. А Христос је једини прави Логос света, Божја Логика света. Христос је логика добра, Божја логика добра. Логосност је у суштини света.

35. О, зар сам ја, Господе, само зато човек да бих грешио, а Ти само зато Бог да би ми опраштао?

36. Молитва треба да постане свесна и слатка навика.

37. Личност је све. Цео Стари Завет почива на личности, на Илији Пророку, на Мојсију, на Давиду, уопште на личностима. Личност је носилац свега (у свету, у историји); идеје су ништа, личност је та која носи идеје. – Христос је Личност, Христос је Истина, Живот, Личност Христова је све.

38. Ко год се сретне са Господом Христом искрено, све се у њему од тога измени. Сетите се: са Њим се срео сељак, рибар, и од тог сусрета шта се десило? Добио се Апостол Петар. Срео се са Њим Савле, најученији човек свога доба, срео је Бога у Христу и постао најславнији међу људима. Јер, ко му даде оне силе, ако не Господ Христос? Срео се са Господом Закхеј, и Вартимеј слепи, и грешни цариник – и ова се душа његова, свакога од њих, преобразила. А бесомучница Магдалена са својих седам ђавола, – при сусрету са Господом постаје мироносица. Па разбојник на крсту – срео се с Богом, и ушао одмах у рај. Па срео се са Господом Свети Јустин Философ, и постао Христов Мученик; па Св. Василије Велики, па Владика Николај, па Растко – Сава. И тако, сусрет са Господом Христом увек је био најважнији догађај за сваког човека, било да он крене за Господом Христом или против Господа Исуса.

39. Ако човек живи само за себе и кроз себе, то јест ако не потребује ништа од Бога, није човек. Чисти хуманизам или хоминизам јесте највећи грех, јер је то потпуно одбацивање Бога и свега што је Божје. Адамов грех није у томе да је он извршио неки злочин, већ жеља и корак ка одвајању човека од Бога – дакле хуманизам. Човеков дух не може сам за себе постојати и делати. Њему је потребно стално доливање с неба, од Духа Божанског. Адам.

Погрешивши, престао је добијати то допуњавање од Духа Божјег, и зато се осети наг. Силаском Духа Светога на Апостоле то (допуњавање) је обновљено и стално се продужује (у Цркви). Човечји дух јењ сам по себи као полупразна епрувета, коју треба допоунити Духом Божјим, да би био целостан, интегралан. – Не постоји или потпуно и само човекова мисао. Човек мисли или Богом или ђаволом. То показује Достојевски кроз Ивана Карамазова, који гађа ђавола мастионицом зато што му овај тврди да му је дошапнуо неку идеју. – (Зима 1961, манастир Ћелије).

40. Свети Оци – свете бесмртне вође и учитељи вечног живота; бесмртне војсковође у бесмртној војсци Господњој. Свети Оци Васељенски – само идући за њима, ми данашњи хришћани, можемо бити прави хришћани, мемо победити и сачувати веру своју. Ми смо хришћани, прави хришћани, све дотле док држимо веру Светих Отаца. Без те вере нема нам спасења, ни вечног живота. Само се тако може имати благодатно осећање Православности, које се даје – кроз молитвено општење са Светитељима.

41. Ми се спасавамо само кроз Свете Тајне и све Свете врлине; спасавамо се само са свима Светима. Сваки Светитељ је имао по неку врлину као своју, као свој „рецепт“ спасења, али се спасавао и са осталима. Јер, није могао бити милостив, ако није био човекољубив; није могао одржати то милостивотворно расположење, ако се није молио Богу.

Човек се спасава саборно у Цркви, са Господом Христом као центром, са Пресветом Богородицом, са свима небескм Анђелима и Арханђелима, са свима Светима. То је Црква – све заједно, са свима, све саборно… Ми не знамо како се спасавамо. Ми се молимо, или чинимо милостињу, али шта ми знамо колико то доприноси нашем спасењу – то ум човеков не може да обухвати и смести.

Шта ми знамо: колико данас Свети Антоније молитвама својим држи васељену. Јер сви се Светитељи моле, они се стално моле Богу за нас. Ко зна колико Светитеља својим молитвама спасавају нас… Човек је бескрајно биће и допуњује се само бескрајним, Божанским, Богочовечанским.

42. Сваки Богородичин празник је мали рај на земљи, који се утапа у онај вечни, у онај небески рај.

43. У Богочовеку и Његовом делу и Телу – Цркви: Бог је увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему приступа: „са страхом Божијим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански Организам, па онда организација. Она – Тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком, и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“.

Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“ (Д. Ап. 5: 29). Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру – „у очи противстаје“ (Гал. 2: 11). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто Апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (Д. Ап. 15: 28): прво Дух Свети, па ми, ми иза Духа Светога и у Духу Светом и са Духом Светим.

44. Господе, о Господе, дај ми да себе осећам Тобом; да себе мислим Тобом; да себе водим Тобом; да себе живим Тобом; да себе васкрсавам Тобом; да себе знам Тобом.

45. Историја Православне Цркве нас учи да је Литургија увек била центар и срж сваке у истини Православне душе. Загледајте у душе Православих Светитеља и подвижника и ви ћете видети да се изаткане од литургијских осећања. Преживљавање литургијских тајни као суштине своје личности једини је начин који од обичних људи ствара богољуде, од несветих – Светитеље. – Ко не разуме Литургију, не може разумети ни Православље – то говорим не ја, већ дубокомисаони Апостол Православља – Хомјаков – (1922. г).

46. Не могу да замислим да у ове дане („Ускрс и Светла седмица“) не буде богослужење – пасхално јутрење, вечерње, света Литургија. Богослужења целе ове недеље – то је нешто најлепше. Просто осећам да сам непрекидно на богослужењу, целе ове недеље. Тако сам у неком усхићењу, одушевљењу, радости… То су две антитезе: кад се упореди ова недеља (Ускршња) са првом недељом Великог Поста. – (На други Васкрс, 1962, у олтару манастира Келије, после Свете Литургије, усмено).

47. Свештенослужитељ. Свештенослужитељ – свакодневно доживљује сву тајну светопостојања кроз своју свештенослужитељску делатност, изражену кроз Свету Литургију. Ту је све: од Анђела до црва; од Адама до Страшног Суда; и грехопад, и Голгота, и Витлејем, и Васкрсење, и Вазнесење, ч обожеша, и спасење = речју: Црква = црквовање. Све од Бога до последњег човека, Страшни Суд; рај и пакао.

Нико ближи човеку, нико ближи свету од свештенослужитеља, нико ближи Богу, нико ближи птици, травчици, мраву, славују, свој твари, ма где она била, видљива и невидљива; у свему и кроз све то њега води Господ Исус Духом Светим: јер се све Њиме и за Њ сазда, и све је у Њему, и Он у овему = а кроз Њега и преко Њега и свештеник, и сваки хришћанин. Зато се ми хришћани и облачимо у Христа: „обуците се у Христа“ (Гал. 3, 27; Рм. 13, 14): зато се стално охристоличујемо, док „обличје Христово не постане у нама“ (Гал. 4, 19).

Охристовљење, охристосење, ето нама непрекидног подвига: који обављамо кроз Свете Тајне и Свете Врлине. О, како је широк и дубок, свеширок и сведубок сваки хришћанин: смешта у себе све светове, и себе разлива по овима световима. Ваистину: свечовек, и светвар – Богочовек Господ Христос. – (11. VII. 1957, манастир Келије).

48. Када си Ти, Господе, поред мене, онда се мисао претвара у рај; и све биће моје у малог бога по благодати. У ноћ мога срца Ти си, Господс, ушао као сунце, као јато сунца.

49. Свето Православље и надаље неуморно пише Спасово Еванђеље, и писаће га све до Страшнога Суда. – (14. III. 1964).

50. Еванђеље се непрекидно пише. Свака твар, као логосна творевина непрестано пише Еванђеље Логоса Господа Христа. Свака љубичица га пише; свака травчица, свака бубица, свака птичица; поготову човек – боголико, христолико биће. Ту истину открива у свом Еванђељу Свети Јован Богослов, благовестећи:

„А има и друто много што учини Исус, које кад би се редом пописало, ни у сами свет, мислим, не би могле стати написане књиге. Амин“ (Јн. 21, 25).

Преузето из књиге:
„На богочовечанском путу“

Манастир Ћелије, Ваљево, 1980.

----------------------------
СТОСЛОВ ПРВИ