ТРЕЋА ГЛАВА - Смирење – велика сила духовног живота

Где је смирење, тамо за ђавола нема места

            Старче, у књизи Света Гора и Светогорци написали сте да су демони претукли старца Евлогија.

            Како је то Бог дозволио?

            - Ко је попио батине?

            - Старац Евлогије.

            - Не, демони су попили батине! И у случају када Бог допусти да један човек премлати неког другог човека, ако овај то прими са смирењем, на крају ће повређен бити онај први. Кажи ми, чега се демон јавише боји?

            - Смирења, Старче?

            - А ја сам мислио да се боји гордости, јер осећа... комлекс ниже вредности! Мисли: „Горд сам ја, а горд је и он, докле ћемо стићи?“ Да, бре дете, тако је, смирења се боји ђаво; то је оно што му задаје ране. Где постоји смирење, тамо ђаво не може да опстане.

            Смирењем се човек просвећује и накад се не спотиче на свом духовном путу; превазилази све препреке које му поставља кушач. Сећате се светог Антонија Великог, који је видео ђаволске замке распрострте по целој земљи? „Ко може да их избегне­?“, ускликнуо је. И одмах је зачуо један глас како му говори: „Смиреноумље“

            На Синају , у испосници свете Епистиме где сам живео, било је склониште у коме се налазила једна црквица и омања келија. Изнад испоснице била је планина, а испод – један зид, висине четри-пет метара. Тамо у једном ћошку ми је стајао трупац, на коме сам шмирглао дашчице за каширане иконице које сам правио. Једног дана, шмирглао сам дашчице и говорио Исусову молитву, кад зачух неки глас како ми говори: „Можеш да скочиш са зида, и ништа ти неће бити.“ Оренуо сам се и угледао неку црну сенку са великом главом. „Репати...“, помислих. Било како било, нисам обратио пажњу на њега. Али он је и даље био ту; није отишао. „можеш да скочиш доле, и ништа ти неће бити“, опет је рекао. Правио сам се да га не чујем. Петнаестак минута понављао је једно те исто. Било је баш забавно! Није прошло много кад му рекох: „Ајде, бацићу доле један камен!“ „Тога се ни Христос није досетио! Боље си и од Христа одговорио!“ Е, тада сам се разбеснео. „Христос је био Бог, није био кловн попут мене, који седим овде и замлаћујем се са тобом! Ајде, бриши одавде!“ то је било то. Одмах је нестао.

            Када постоји смирење, ђаво не може да порази душу. Смирен човек не пада, јер корача ниско. Шта је доживео старац Авакум када се подвизавао у пустињи Вигла! Једног дана, док се на некој стени молио на бројаницама, одједном му се јавио ђаво као Анђео свтлости (2.Кор 11,14). „Авакуме, Бог ме је послао да те однесем у Рај, јер си већ постао Анђео; устај, треба да летимо“, рече му: „Ма, ти имаш крила, а како ћу ја да летим?“ на то ће старац Авакум. А лажни Анђео му зврати: „Па и ти имаш крила, само што их не видиш.“ тада се старац Авакум прексти и рече: „Пресвета моја Богородице, ко сам ја да бих летео?“ И одмах се лажни Анђео претвори  чудну, црну козу са крилима као у слепог миша, и нестаде.

            Видите како помоћу смирења можемо да препознамо ђаволске замке?

Духовни напредак је тамо

где је много смирења

            - Старче, како то да се неки човек мења за само месец дана, а неки други се годинама подвизава, али не напредује?

            - Шта ви велите? Зашто је то тако?

            - Старче, помисао ми говори да ако се човек смири и тражи милост Божију, Бог му помаже и он напредује.

            - Тако је. Потребно је смирење. Духовни напредак је тамо где је много смирења.

            Они који су нашли пут смиреноумља, напредују у духовном животу брзо, постојано и без напора. Ми још нисмо схватили шта је смирење и колико је то велика сила! У смирењу је сав напредак. Колико се човек више смири, толико више благодати Божије стиче и толико више напредује. Колика је сила смирења, али је људи не користе!

            - Старче, а да ли смирен човек има лакшу духовну борбу?

            - Наравно! Јер ако смиреног човека мало погураш, он ће много да напредује. Узми један кликер; баци га одавде – котрљаће се; баци га одавде – опет ће се котрљати, је је гладак п ани за шта не запиње.

           - Старче, да ли може да се деси да човек, трудећи се да стекне смирење, непрестано себе смирава и на крају падне у очајање?

            - Не, јер делатно смирење доноси наду, а не очајање. Очајање доноси егоизам, јер се егоистичан човек ослања на себе, док се смирен човек узда у милост Божију. У скрушености смирења постепено узраста доховни човек, Сав живот човеков јесте једна велика и приљежнда борба, али он увек иде напред са великом надаом у Бога, разочаран у се – у добром смислу те речи – односно, разочаран у своје „ја“.

  

          - Старче, а да ли човек који се не нелази у добром духовном стању може да осећа наду у милост Божију?

   

         - Акако човек може да зна да ли је неко у добром духовном стању? Човек само једно може да зна: да он сам није у добром духовном стању. Чак и да јесте, он то не види, јер и тада види само своје грехе. Јер онај ко се подвизава ради духовног напретка, никада не види свој напредак; види само своје падове.

Смирени чувају своје духовно богатство

у Божијим ризницама

            - Старче, примећујем да не волим да будем незнатна. Можда због тога осећам неку испразност?

            - Ти само за јуродиву ниси!... За то је потребно много смирења. Пази, ако желиш да зволиш повученост читај житије преподобне Исидоре јуродиве. Тако ћеш се упознати са богатством /њене душе/, са њеним врлинама, како би одбацила свују притвореност, ппатврореност, и убудуће сакупљала злато, чувал ага у свом срцу и добро га закључавала, да га ђаволак не би покрао.

            Код јуродивих Христа ради нема никакве унутрашње испразности, већ само преплављеност обиљем Божије љубави. Јуродиви су велики Светитељи. Говоре бесмислене ствари, али у суштини дају добре савете, и то врло дубоке. Имају врло велико смирење; не сматрају себе ни за шта. Због тога их Бог и удостојава спознаје божанских тајни и стицања мноштва дарова.

           - Старче, како то да неки Фарасићани нису поштовали и погрешно су схватали светог Арсенија, иако су често имали прилику да буду сведоци толиких чуда која је творио?

            - Свети су већи труд улагали у то да сакрију своје духовно богатство, него да га стекну. И свети Арсеније је покривао своје врлине различитим „дебелим капутима“, тако да га људи који су видели само оно што је од споља – нису ни „видели“, ни разумели баш због тих „дебелих капута“, односно због његовог притворно ћудљивог понашања са којим су се сусретали. Светитељ се увк трудио да пред људима поокаже супротност од сваке врлине коју је имао, како би избегао дивљење.

           Разуме се, они који су и сами крли своје врлине, могли су да схвате колику је ризницу крио Светитељ.

            Смирени и незнатни Христови јунаци су најмудрији на свету, јер успевају да сачувају своје духовно богатство у Божијим ризницама. зато треба да се радујемо када живимо неприметно, јер ћемо тада гледати лице Божије у другом животу, а и у овом животу осећаћемо Његову присуство.

Крај

Старац Пајсије Светогорац 

ПРВА ГЛАВА - Бог смиренима даје благодат

 Друга глава - Рад на стицању смирења