БЕСЕДА О СВЕТОМ ЈОВАНУ КРСТИТЕЉУ И СВЕТОМ САВИ

Драга браћо и сестре,
 
Данас празнујемо великог Пророка и Крститеља Јована, највећег пророка Старог Завета и првог пророка Новог Завета, који је припремио пут за долазак Спаситеља света Господа нашег Исуса Христа.

Како је то свети Јован Крститељ припремио пут за долазак Христов? Покајањем! Покајање је благословени пут на који је указао свети Претеча, као једини пут који свет и човека води у сусрет Месији – Христу. Оно што је свети Крститељ чинио позивајући све народе да се покају и крсте на реци Јордану ради опроштаја грехова, то исто је чинио и свети отац Сава у српском народу. Свети Сава је дошавши са Свете Горе са моштима свога оца светог Симеона Мироточивог у Србију, наставио апостолско дело светог Кирила и Методија – мирећи браћу, крштавајући и приводећи српски народ православљу и нашој светој Цркви.

На који начин је то свети Сава чинио? Управо јеванђелским методом, коју је показао свети Јован Крститељ - позивајући Србе на покајање и на живот у светлости Јеванђеља Христовог. Отуда не би било непримерено светог Саву назвати Крститељем православних Срба – духовним оцем нашег народа, који је Србе привео Христу – Јагњету Божијем, „које узима грехе света“ (Јн. 1, 28-29).

Свети Јован Крститељ је цео свој живот провео у пустињи, живећи најузивишенијим аскетским животом, до те мере да се више уподобио анђелима него човеку. Зато се он на иконама изображава (слика) као анђео са крилима. Свети Крститељ није био само проповедник покајања, већ пример и узор; није био само проповедник поста и врлинског живота, већ је тако и сам живео. По јеванђелским извештајима он је био обучен у камиљу длаку, опасан кожним појасом, да би нас поучио скромности и уздржању – јеванђелским врлинама које уз покајање узводе човека ка Богу.

Ако сада погледамо житије светог Саве, препознаћемо задивљујућу сличност са животом светог пророка Јована Крститеља. Свети Сава као царски син напушта земаљско царство и престо. Одриче се свега да би постао ученик Христов и одлази на Свету Гору. На Светој Гори свети Сава је живео савршеним аскетским подвигом, обилазећи босоног испоснице светогорске, учећи се од преподобних отаца анђелском животу у телу, управо начину живота светог Јована Крститеља.

Таквим животом свети Сава је као млади подвижник задивио читаву Свету Гору и достигао „меру раста висине Христове“ (Еф. 4, 13). Победивши у себи старог човека - страсти и грех, светог Саву је Бог благословио изобиљем дарова Светога Духа: даром молитве, богословља и чудотворства, поставивши га „као град на гори“ и „светиљку која до данас светли“ (Мт. 5, 14-15) у српском крстоносном народу и Цркви православној.

И свети Јован Крститељ и свети Сава су нам својим животима показали како се задобија Царство небеско. То је живот у пустињи и потпуно предавање себе Богу.

Данашњи савремени човек се, на жалост, удаљио од овог идеала и живи све више по законима овога света. Још је свети апостол Павле саветовао хришћанима да се не владају по законима овога света (греха), јер у свету влада „похот очију, похот тела и сујета живота“ (1. Јн. 16-17). Свети Крститељ и свети Сава су нам показали уски пут који води у живот вечни и Царство небеско. На почетку тога пута стоји спасоносно покајање, које нас као блудне синове и кћери једино може вратити у „наручје Оца небеског“ (Лк. 15, 11-32).

Нису сви људи хтели да послушају проповедника и учитеља покајања светог Јована Крститеља. Ко није хтео да га чује? Фарисеји и књижевници, умишљени „праведници“ Старог Завета. Они не само да су се, понесени својом гордошћу, сматрали праведним, већ су се поставили и за судије Израиљу, као што нам каже свето Јеванђеље: „а на Мојсијеву столицу седоше фарисеји и књижевници“ (Мт. 23, 22). Свети Јован Крститељ њих назива „породи аспиде“ - змије, тј. ђавола, због њихове демонолике гордости и упорног пребивања у злу и непокајању. Да је свети Јован Крститељ био у праву што их је тако називао види се и по томе што су управо књижевници и фарисеји били међу првима који ће тражити распеће Господа нашег Исуса Христа, а касније ће наставити и да гоне Цркву Христову.

Има ли оних у нашем народу који не послушаше, односно не слушају светог оца Саву? Има, на жалост и превише... Зар нема у нашем народу оних који се кроз историју одрекоше своје свете вере, православља и светосавља и примише веру туђинаца и освајача? Зар нема оних у нашем народу који уместо да граде цркве и манастире као свети Немањићи, кренуше да их руше, па их руше и данас? Зар нема и оних који заборавише да су Срби и на своју срамоту назваше се другим народом, заборавивши светог Саву, крсну славу и своје обичаје? Зар нема оних у нашем народу који заборавише Лазареву клетву, наше Косово и косовске мученике, зарад доброг живота и служења владарима овог света? Зар нема међу нама и оних који заборавише да уче своју децу светосављу и своме писму ћирилици - коју нам оставише свети словенски просветитељи и свети Сава? Има на жалост, браћо и сестре, било је тада, а има и данас пуно противника светог Саве у нашем народу. Пуно је оних који не иду путем светог Саве. Ми Срби смо највеће трагедије кроз историју доживљавали када смо напуштали Бога и светога Саву. То би нам требала бити највећа поука.

Завршићемо ову беседу о Јовану Крститељу и светом Сави речима да су обојица мученички за Христа пострадали. Свети Јован Крститељ је мачем посечен од Ирода, а свети Сава је мученик после своје смрти, пошто му Турци свете мошти спалише на Врачару 1594. године.

Ето, са ових неколико скромних речи да се подсетимо како данашње заједничко обележавање празника светог Јована Крститеља и светог Саве има дубоког смисла. Дај Боже да се њиховим молитвама доврши храм Светог Саве овде у Сплиту, мученички храм који више од седамдесет година чека да буде завршен, како би наш народ у њему прослављао Име Божије и чувао своје православље и светосавље у Далмацији. Амин.

Епископ далматински Фотије
Сплит, 21. јануар 2013. године

Извор: Епархија далматинска