СЛОВО О ПРЕЛЕСТИ И БИЦИ КОЈА ДОЛАЗИ С ДЕСНЕ СТРАНЕ 2

Пре много година, на јужном врху Катунакије, живео је један побожни старац који је имао послушника по имену Спиридон. У почетку, Спиридон је у свему био послушан и тачан. Међутим, 
како је време пролазило, црв славољубља (таштине) неприметно је почео да нагриза његову монашку душу. Постао је неумерен у својим подвизима: увећао је коленоприклоњења и молитве на бројаници, док су његова бдења постала много дужа, али без знања и благослова његовог духовног оца. Себе је сматрао узвишенијим од осталих монаха и, мало по мало, извршавајући сопствену вољу, стигао је дотле да је њиме овладао дух гордости.

Једне ноћи зачуо је како неко куца на врата његове келије и рекао: „Молитвама...”. Отворио је врата и шта је угледао? Пред њим је стајао један ангео. Ангео који је тако само изгледао, а који то уистину није био.

„Послао ме Сам Бог Сведржитељ да те известим да је задовољан твојим подвизима и врлинама”, рекао је. „Господ жели да те награди и стога те позива да заједно са мном пођеш на врх Атоса, где ће се и Он појавити са војскама ангела и зборовима светитеља, тако да ћеш моћи да Му се поклониш.”

То је изговорио привидни ангео, а Спиридон, помрачен тамом гордости, није се ни помолио. Напуштен од божанствене благодати, кренуо је за њим. Било је зимско доба. Време је било лоше и све је било прекривено снегом. Након вишечасовног путовања стигли су на сам врх Атоса. Привидни ангео је задовољно рекао Спиридону:

„Погледај тамо! Видиш ли да долази Христос?” Спиридон је видео неки црвени диск и учинило му се да у његовој средини седи Христос, одевен у архијерејску одежду. Истовремено су се појавили редови ангела, светих апостола, преподобних, јереја, праведних људи и жена. Збор јереја предводио је Свети Спиридон, а поглед несрећног монаха Спиридона особито се зауставио на његовом лику.

У међувремену га је привидни ангео пожуривао:

„Шта гледаш, будало? Зар не видиш да долази Христос? Пођи одмах да му се поклониш!”

Спиридон је оклевајући кренуо напред. Мора бити да се у том тренутку неко молио за њега, јер је са чуђењем запазио да тобожњи Свети Спиридон носи веома велику скуфију, метар високу. Наиме, монах Спиридон је знао да се овај светитељ на иконама увек изображава са малом скуфијом. Прекрстио се и рекао: „Господе, помилуј... никад у свом животу нисам видео тако велику скуфију.”

У истом тренутку сва ова илузија је ишчезла и Спиридон је остао сам, на самом рубу дубоке, стрме провалије. Једна нога била му је у снегу, а другом се спремао да закорачи напред, у бездан провалије.

Требало му је дванаест часова да се врати у своју келију, где је затекао свог старца како плаче и моли се. Исповедио се и покајао, испричавши о свему што се догодило.

Старац му је дао правило према којем три године није смео да се причести. Осим тога, упутио га је у најстрожу, дионисијатску киновију, да тамо током те три године пере судове. На тај начин се уистину смирио и свим оцима, а посебно почетницима, приповедао о великој опасности и страшној смрти која му је претила, а од које га је спасла молитва његовог старца.

***

Некадашњи игуман Дохијара по имену Неофит боравио је 1880. године у молчаници (исихастириону) Светих Архангела, у Малом скиту Свете Ане. Изгледало је да му се у сну јавио Василије Велики и да се тада поклонио светитељу и целивао прст на његовој нози.

Тај сан је био довољан да у души некадашњег игумана изазове надменост и егоистичну гордост, јер је сматрао да види светитеље и да им се клања. Његове помисли биле су трајно и непрестано везане за тај сан, тако да се све теже молио и извршавао своје правило.

Време је пролазило и свеблаги Бог га је просветлио да посети знаменитог духовника, оца Григорија, који се подвизавао у крајњој оскудици и сиромаштву и живео у нешто удаљенијој испосници, у истом овом скиту.

„Брате мој игумане, великом ђаволу си се поклонио а не Василију Великом”, недвосмислено му је рекао. Молим те да убудуће не придајеш никакав значај сновима које ђаво користи да би обмануо људе.”

 

#прелест, #словоопрелести, #prelest, #slovooprelesti,